Чопон – парйа

Чо ничо эк чопан чо. Чопан дашту бийабанма рану балачақаперенала зиндагӣ карачо. Рансо дунйабишта бехабар чо. Чопан чолу бийабанма рамо тийан кāлке файдосбишта зиндагиперета ҳека леҷувачо. Эк дин ран мурсперета кувай:

Мата аперенала чолма леки ҷaa, меби дашту бийабанта тамашо карке ам. Чопан айзаперелаба декке кувай:

На! О тҳар туро тҳар нӣ, йай тҳартуро бакарӣ. йа назу карашмае ту ийа карай, ус тҳара кар насамтай. Чопанта рансо бот зaaрӣ карай. Чопан ранпереко галма дилу бедил разӣ ҳоке кувай:

Ме чолма леке ҷувӓй тата, эк шартнала агар ту разӣ ҳова.  Ран кувай:

Kaa шарт тарай?

 Шартмуро йайӣ, ки тин дину тин рaaт ту меренала чолма кҳало ҳуваго. Ран мурспереко шартма разӣ ҳовай. Фадарасе рану мурс рамоко тҳара чолма айинчӥ. Ран мурспереко азабунта аанкперенала декай. Авқат пакане, кҳане, пине, сааро гарке ҳара даштай. Раату дин думбо пача игӣ угӣ дорай, авай ҷувай азaб кҳичтьо фурай. Зиндагиперета даамардагӣнала ҳека леҷувай. До тьанга ладум ҷаатакумуро дашта пҳуко тусо нарува. Ран мурспереко азабта декке айеперебишта пушайман ҳувай. Аперема аап кувай:

 Кай хатра ме айо?

Эк динсо назарсма тирӣ сал лангай. Эк балаа карке карма мурке ҷаанемуро кāмай. Фе йадасе авай, ки минҷа мурсперета аанеперебишта ҳека ваадо дине чо, тин дин туронала чолма кҳало ҳовӓй. Эбе ме байад дийе ваадоперема тин дин кҳало ҳонемуро каамай.

Ранко тин дин чолу бийабанма кҳало ҳойесо назарстала навад сал ланго. Ҳар эк динсо тирӣ сал ҳесаб ҳовай. Кааме карке тин динта лангуваю кaрапере мурке авай зиндагипереко пача ҳовай.  Тин дине, ки мурсперенала динперета чолу бийабанма лангайе чо. Ос динта йад карке, мурспереко aзабунта дашта аанкперенала декке аап хуласама айо. каа кааме, ки чопан дашта карачо иснаби ой каамта кaрапере иҷра каро. Авқат пакане, паандьо тоне, сааро карко каамта йа ран баара тупа иҷра карай. Мурсусо дашта зиндагиғума aзаб кҳичке меҳнат карай. Йа ран мурспереко рафтарта карма иҷра карай. 

Бишкарта кетуно майна лангай. Чопан кaрапере рану ҷаатакӱперета декне айо. Карко дарвазобишта ҳавлима варай, сааро тҳар тазо ҳунче. Ранперета декай, ранко фел, бетьҳне утьнесо, тамаман ҳор ҳойӣ. Рану мурс дастарханко сарпра бетьке апрема соҳбат каринчӥ. Чопан кувай:

Йа таазогию меҳрубанӣ пешваз лене фелу рафтартуро ҳор ҳойӣ; Ҳа ран, тата куруго ҳека тамаман тийан накаалачо?

Ранна кийо:

Вақте, ки ме ҳавасман чо туронала ҷаанема, гийета баад, йакури пушайман ҳойо, ки та бас кенетинӣ. Тин дине, ки ме туронала, кҳало ҳойо ой чолма, эк динсо муро назарунтала тирӣ сал ланго. Ой меҳнат, ой азабе, ки ту ӱйа кҳичачо. Оста минҷа декке худана муро килҷема раҳм каало. Ой азабе ту дашта кҳичке меҳнат карай, ме ис карма кҳичӱй. Наҳува, ки фадара қийаматма ту мере чолибишта пугурке дава кара. Там чолу бийабанма азаб кҳичов, ме ийа раҳат карум. Байад дӱймāре эк хел ҳувӓ, ҳам каамма ҳам зиндагима.

Чопан ранпереко мобишта ис галта сунке, легеперебишта хурсанд ҳойо. Худана иси сабабнала килҷесма раҳм каало. Йасинала ран момину Худабишта дьарнало ҳойо. Ҳама вақт зиндагиперема мурсперета ҳурмату изат карай.

Чупон-Таҷики

Буд набуд, як чӯпон буд. Чӯпон дар дашту саҳро гӯсфанд чаронида мегашт. Аммо занаш Худобехабар буд. Ҳар замоне, ки чӯпон аз саҳро ба хонааш бармегашт, завҷааш ӯро ҳурмату иззат намекард.

Рӯзе завҷаи чӯпон ба шавҳараш гуфт: Маро низ ҳамроҳи худ ба кӯҳу саҳро баред. Мехоҳам дар дашту саҳро, сайру гашт карда оям.

Чӯпон рӯ ба завҷааш оварда гуфт: Не!  Он ҷо ҷои ту нест. Ин ҷо барои ту беҳтар аст. Ин нозу ишвае, ки ту дар ин ҷо мекунӣ, дар он ҷо карда наметавонӣ.

Аммо зан бошад, аз шавҳараш бисёр хоҳиш кард, то ӯро ҳамроҳаш бубарад. Дар охир чӯпон розӣ шуда, ба завҷааш гуфт: Лекин, ман як шарт дорам.

Зан гуфт: Чи шарт доред?

Чӯпон гуфт: Шарти ман ҳамин аст, ки се шабонарӯз бо ман дар саҳро мемонӣ.

Зан ба шарти шавҳраш розӣ шуда, рӯзи дигар ҳамроҳи ӯ ба чарогоҳи гӯсфандон мераванд. Зан ҳамаи он азияте, ки шавҳараш дар саҳро мекашад, мебинад. Дар чӣ шароит хӯрок тайер намудану чой ҷӯшонидан ва даву тоз намуданӣ шавҳарашро ҳангоми нигоҳубини гӯсфандон дида, раҳм ба дилаш меояд. Чӯпон рӯзашро, зери борон сахт ва офтоби сӯзон паси сар мекард.

Ба ҳама маълум аст, ки чӯпонҳо дар саҳро хона надоранд, зери барфу борон ва офтоби тафсон ҳамеша аз паси гӯсфандон азият кашида мегарданд. Бо ҳамин роҳ зиндагиашонро пеш мебаранд, то ин ки фарзандонашон гурӯсна намонанд ва азият накашанд. Завҷаи чӯпон кор ва зисту зиндагии шавҳарашро дида, аз омаданаш пушаймон мешавад.

Бо худ мегӯяд: Чаро ман ба ин ҷо омадам?  Як рӯзе, ки бо шавҳарам дар саҳро ҳастам, дар назарам гӯё 30 сол гузашта бошад. Коре карда ба хона бармегардам.

Аммо пас аз чанд лаҳза, шарте ки шавҳараш ба ӯ гузошта буд, ба хотираш меояд.

 – Акнун ман бояд се шабу се рӯз дар ин ҷо монам. Коре карда се рӯзро мегузаронам ва баъд ба хонаамон баргашта, аз паси зиндагӣ мешавам. – мегӯяд зан.

Се рузе, ки зан дар саҳро буд, ҳис мекард, ки гӯё 90 – сол гузашта бошад. Як рӯз дар назари зан 30 – сол менамуд. Ҳамон се рӯзеро, ки зан бо шавҳараш дар дашту саҳро гузаронда буд, ба хотираш овард ва азобу машаққате ки шавҳараш тули солҳои дароз дар саҳро мекашид бо чашмони худ дида, ба хулосае омад.

Чи тавре коре, ки шавҳараш дар саҳро мекард, зан дар хона ҳамон тавр кор мекард. Ба монанди хӯрокпазӣ, чой ҷӯшонӣ, либос шӯйӣ. Ҳамаи ин корҳоро дар саҳни ҳавлӣ дар офтоби сӯзони тобистон иҷро мекард.

Аз байн чанд моҳ мегузарад. Чӯпон ба айёдати зану фарзандонаш меояд. Аз дарвозаи хона ба ҳавлиаш даромада мебинад, ки саҳни ҳавлӣ тозаву озодааст. Чӯпон мебинад, ки рафтору ахлоқ ва шишту хези занаш тамоман дигар шудааст. Зану шавҳар ба сари дастархон нишаста чой менӯшанд.

Чӯпон ба занаш савол медиҳад: Занак, ба ту чӣ шуд!? – Рафтору кирдорат дигар шудааст.

Зан ба саволи шавҳараш ҷавоб медиҳад: Пеш аз сафар ба саҳро, бениҳоят хурсанд будам, аммо баъд чунон пушаймон шудам, ки ҳаду канор надошт. Се рӯзе, ки ман бо шумо дар саҳро будам, хаёл кардам, ки 90 – сол истодам. Ҳама он меҳнат ва азияте, ки шумо дар он ҷо мекашед, бо чашмони худ дидам. Аллоҳ ба дили ман силлаи раҳм даровард. Ман ҳам кӯшиш мекунам, ки ба монанди шумо зери офтоби сӯзон кор кунам. Худо нишон надиҳад, ки фардо рӯзи қиёмат аз ман домангир шавед. Худро ҳаргиз намебахшам вақте, ки шумо дар саҳро азият кашида гардеду ман дар ин ҷо роҳат карда гардам. Дар зиндагӣ,  бояд ҳардӯ баробар бошем, хоҳ  дар меҳнат, хоҳ дар рафтору ахлоқ.  – гуфт  зан ба шавҳараш.

Чӯпон ин суханҳоро аз забони завҷааш шунида, бениҳоят хурсанд мешавад. Бо ҳамин зан худотарсу боимон шуда, шавҳарашро то охири умраш эҳтиром мекунад.   

                                                                                                       Бердуев Зоҳиршо

The Shepherd – English Translation

Once upon a time there was a shepherd.  The shepherd would care for the sheep in the wilderness, but his wife was unaware of how he worked.  Every time the shepherd would come home from the wilderness, his wife would not show him any honor or respect.

One day, the shepherd’s wife asked, “Take me with you to the wilderness.  I also want to take a look around it.” 

The shepherd looked at his wife and said, “No! That’s not a place for you.  This place is better for you.  You can be delicate and capricious here, but not there.

But the woman kept persuading and begging so that the shepherd would agree to take her with him.

When he finally agreed he said to his wife, “But I have one condition.”

“What is your condition,” his wife asked.

“This is my condition, that you stay for 3 days & nights with me in the wilderness,” said the shepherd.

The woman agreed to his condition, and they left the next day for the sheep’s grazing area. The woman saw all the hardship that her husband endured in the wilderness.  She saw the conditions of how he prepared food, made tea, how he rushed here and there to take care of the sheep and how he spent his days in the storming rain or in the burning sun and she felt compassion for him in her heart. 

Everyone knows that shepherds live in the wilderness without a house in the snow, rain, burning sun and suffer always following after the sheep.  This is the way they spend their lives so that their children will not go hungry or suffer.

When the woman saw her husband’s work and life in the wilderness she regretted that she had come.  She said to herself, “Why did I come here? Being one day out here with my husband feels to me like 30 years have passed!  I should do something so I can go back home,” but after a few moments she remembered her promise to her husband.

“Now I have to stay here for 3 days and nights.   Then after 3 days I will go back home and get on with my life,” said the woman to herself.

Spending 3 days in the wilderness felt like 90 years to the woman because 1 day felt like 30 years.

After that whenever she thought of those 3 days in the wilderness with her husband, she resolved to do her work the same way her husband did in the wilderness. Under the burning sun she would work in her courtyard cooking, making tea, cleaning, doing laundry.  Whatever her husband was out doing in the wilderness she also started doing at home, working hard even in the burning summer sun. 

After several months the shepherd came back to his wife and children.  When he came into the courtyard, he saw that everything was clean and tidy.  He noticed that his wife’s manners, behavior and interaction with him were completely different.

The shepherd and his wife sat around the table drinking tea when the shepherd said to her,

“What has happened to you? You are acting completely different!”

The woman answered her husband’s question, “Before I went on the trip to the wilderness I was so happy, but after going, my regret was immeasurable.

Three days with you in the wilderness felt like 90 years to me.  I saw with my own eyes all the work and suffering you endure there and God gave me compassion for you in my heart.  I also am trying to be like you, working hard in the burning sun.  God forbid on judgment day that you have a claim against me.  I will never forgive myself for all the time you were suffering in the wilderness and I was relaxing here at home.  Whether at work or at home, we must be equal in life,” said the woman to her husband.

When the shepherd heard his wife’s words he became extremely happy.  After that the woman became a God-fearing woman and showed her husband respect for the rest of her life.  And they lived happily ever after.